1938 PRINCE PAUL OF YUGOSLAVIA AUTOGRAPH Павле Карађорђевић EXILED ORIGINAL For Sale

A FANTASTIC ENVELOPE SIGNED IN INK BY PRINCE PAUL OF YUGOSLAVIA IN 1938. THE ENVELOPE HAS SOME FANTASTIC CANCELLATIONS FROM 1937 AND 1938
REGENT PRINCE PAUL OF YUGOSLAVIA
REGENT, VA - DEC. 5 , 1937 - FIFTEENTH ANNIVERSARY OF TRHE UNITY OF YUGOSLAVIA
PRINCE, W. VA. - SEPT. 6, 1938 - HIS BIRTHDAY
PAUL, ALA. - NOV. 11, 1938 - ARMISTICE DAY
Prince Paul Karadjordjević, Serbo-Croatian Knez (prince) Pavle Karađorđević, (born April 27 [April 15, Old Style], 1893, St. Petersburg, Russia—died September 14, 1976, Paris, France), regent of Yugoslavia in the period leading into World War II.
Prince Paul KaradjordjevićQUICK FACTSBORNApril 27, 1893St. Petersburg, RussiaDIEDSeptember 14, 1976 (aged 83)Paris, FranceTITLE / OFFICERegent, Yugoslavia (1934-1941)Paul’s uncle was King Peter I of Serbia, and Paul’s mother was a Russian princess of the Demidov family. He was educated in Geneva and Belgrade, and in 1910 he moved to Britain to attend the University of Oxford. His studies were interrupted by military service in the Balkan Wars and World War I, however, and he did not earn a degree until 1921. An intelligent and urbane individual, Paul moved easily within the upper echelons of British society, and, although he was a member of the Karadjordjević family, he was not burdened with political duties in the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes. In 1923 he married Princess Olga of Greece and Denmark; Prince Albert, duke of York (later George VI) served as his best man. Shortly thereafter Paul was named viceroy of Croatia, but he continued to devote much of his time to travel and artistic pursuits. He was an avid art collector, and, when the Museum of Contemporary Art was founded in Belgrade in 1929, Paul himself donated many works by European masters from his private collection. In 1935 the Museum of Contemporary Art was merged with the Museum of Art and History, and the new institution was renamed the Prince Paul Museum in recognition of his patronage.
When Yugoslavia’s king Alexander I was assassinated (October 9, 1934), Paul was appointed regent for his 11-year-old nephew, Peter II. Alexander had instituted a royal dictatorship that coincided with the establishment of Yugoslavia in 1929, and, although Paul did not fully restore democratic rights, he made moves in that direction. He encouraged talks between the government and opposition leaders in Croatia, which led to the Sporazum (“Agreement”) of August 26, 1939. The Sporazum granted a great deal of autonomy to Croatia, but it generated resentment among the Serbian leadership.
As war engulfed Europe, Paul’s sympathies lay with the British-French entente (in addition to the personal ties that he had developed during his time in England, his brother-in-law was the duke of Kent), but he tried to maintain a course of neutrality. The collapse of the Little Entente had diminished Yugoslavia’s regional influence, and Paul was soon forced to submit to Adolf Hitler’s demands and align his country with the Axis powers. On March 27, 1941, two days after signing a treaty with Germany, Paul was deposed by a conspiracy led by Gen. Dušan Simović and other air force officers. Paul fled to Greece, where he was captured by British forces. He spent the remainder of the war interred in Kenya and South Africa. After the war, he was declared an enemy of the state by the communist Yugoslav government, but he was not made to stand trial for war crimes by the Allies. He settled in Paris in 1949 and spent the remainder of his life in exile.
Get a Britannica Premium subscription and gain access to exclusive content.Subscribe NowIn December 2011 Paul was rehabilitated by a Belgrade court, and his 1945 conviction was quashed. Under Serbian law, his heirs were entitled to seek restitution for property seized as a result of that conviction. In September 2012 the bodies of Paul, Princess Olga, and their son Prince Nicholas were disinterred from a cemetery in Lausanne, Switzerland. On October 6, 2012, they were reburied with state honours in the mausoleum of the Karadjordjević dynasty in Topola, Serbia.
Prince Paul was born 15 April, 1893 in Saint Petersburg, Russia, he was the only son of Prince Arsen(brother of King Peter I) and Princess and Countess Aurora Pavlovna Demidova (a granddaughter of the Finnish philanthropist Aurora Karamzin and her Russian husband Prince and Count Pavel Nikolaievich Demidov, and Russian Prince Peter Troubetskoy and his wife Elisabeth Esperovna, née Princess Belosselsky-Belozersky). He married Princess Olga of Greece and Denmark, a sister of Princess Marina, Duchess of Kent, in 1923. King George VI, as the then Duke of York, was best man at his wedding in Belgrade.
On 9 October 1934, Prince Paul took the Regency after his cousin King Alexander I was assassinated in Marseille, France. In his will, King Alexander named Prince Paul, as the first of three regents to govern until September 1941, when King Alexander’s son King Peter II would come of age.
In 1939, Prince Paul, as acting head of state, went to Berlin. In August 1939, the Cvetkovic-Macek Agreement set up the Banovina of Croatia. The central government retained control of foreign affairs, national defence, foreign trade, commerce, transport, public security, religion, mining, weights and measures, insurance, and education policy. Croatia was to have its own legislature inZagreb, and a separate budget.
When World War II broke out, Yugoslavia declared its neutrality. On 25 March, 1941, the Yugoslav government signed the Tripartite Pact with significant reservations as it received three notes. The first note obliged the Axis powers to respect the territorial integrity and sovereignty of Yugoslavia. In the second note the Axis promised not to ask Yugoslavia for any military assistance. In the third note they promised not to ask Yugoslavia for permission to move military forces across its territory during the war.
Two days later on 27 March, 1941, Prince Paul was forcibly removed in a coup d’état from power.
Prince Paul’s foreign policy including the signing of the Tripartite Pact was directed by the desire to give Yugoslavia as much latitude as possible in thoroughly adverse circumstances. After the fall of France and the defeat of the British, Prince Paul faced no way of saving Yugoslavia except through adopting policies of accommodation with the Axis powers. Even under those circumstances Prince Paul, outwardly neutral, remained determinedly pro-Allied. He aided Greece when Greece was invaded. He fostered military collaboration between the Yugoslav Army and the French. And for almost three years he deflected the Axis thrust toward Yugoslavia. For the remainder of the war, Prince Paul was placed, with his family, under house arrest by the British in Kenya.
Princess Elizabeth, his only daughter, obtained and published information from the Special Operations Executive (SOE) files in the Foreign Office in London and published them in Belgrade, in the 1990 edition of the Serbian-language biography of her father. The original book Paul of Yugoslavia was written by Neil Balfour, first published by Eaglet Publishing in London in 1980.
The post-war communist authorities proclaimed Prince Paul an enemy of the state; he was banned from returning to Yugoslavia and all his property was confiscated. He died in Paris on 14 September 1976, aged 83 and was buried in Switzerland. He was rehabilitated by Serbian courts in 2011, and was reburied in the family crypt in the Royal Mausoleum in Oplenac, Serbia, near Topola in central Serbia, on 6 October, 2012, together with his wife Princess Olga (1903-1997) and son Prince Nicholas (1928-1954). Prince Paul also had a son Prince Alexander (1924 – 2016).
rom April 21 to 24, 1969, Sotheby’s of London held its first sale in Italy. At the request of Prince Paul of Yugoslavia, it sold important Italian and French furniture, works of art, silver and other objects that belonged to the royal from one of his homes, the Villa Demidoff at Pratolino. Of all the items listed in the 285-page catalogue, the one that reached the highest price was an eighteenth-century chest of drawers that once belonged to Catherine the Great.In 1872, the heirs of the Grand Duke of Tuscany, Leopold II of Lorraine, sold the villa and its magnificent park to the wealthy Russian Pavel Demidoff, the 2nd Prince of San Donato. After his untimely death in 1885, the extensive patrimony passed to his widow, Princess Elena Petrovna Trubeckaja. In 1903, she gifted the property to her daughter, Moïna, who lived there from 1916 after the death of her husband Prince Semen Semenovič Abamelek-Lazarev until her own demise in 1955. In turn, Moïna bequeathed the property to Prince Paul of Yugoslavia, who was the son of her sister Princess Aurora and her first husband, Prince Arsen of Serbia. After Aurora died at only 30 years old in 1904, Moïna took a special interest in her nephew. In 1932, she legally adopted him and, during his frequent visits to Florence, probably nurtured his lifelong love of art.
Prince Paul of Yugoslavia in 1935
Born in St. Petersburg on April 27, 1893, Prince Paul spent the first years of his life shunted between his father’s eldest brother and head of the Karadjordjevic dynasty, Prince Peter, who lived in Geneva, and a boarding school, which the boy hated in Lausanne. After Alexander I of Serbia and his wife were assassinated in 1903, his uncle became the last King of Serbia (1903-18) and the first King of the Serbs, Croats and Slovenes (1918-1921). His ten-year-old nephew returned with him to Belgrade, a virtual stranger to his homeland. Educated at Oxford, Paul became a convinced Anglophile. On October 22, 1923 he married Princess Olga of Greece and Denmark, regarded as the most beautiful of the three daughters of Prince Nicholas of Greece and Grand Duchess Helen of Russia. Her sister, Marina, married the Duke of Kent, bringing the couple so close to the British royal family that Prince Albert, Duke of York (later King George VI) was the groom’s best man. The couple had three children, Alexander (born in 1924), Nicholas (born in 1928) and Elizabeth (born in 1936).When the despotic ruler of Yugoslavia, Alexander I, was assassinated in Marseilles in October 1934, Prince Paul was appointed regent for his 11-year-old nephew, Peter II, and attempted to introduce some democratic reforms. As World War II unfolded, he tried to keep his country neutral, although his sympathies lay with the British and French. He was, however, soon forced to submit to Adolf Hitler’s ambitions for the Balkans and, on March 25, 1941, signed the Tripartite Pact, which made Yugoslavia part of the Axis with Germany and Italy. Two days later, he was toppled in a coup d’état. The deposed regent was denigrated by the British press and viewed as a traitor, especially by Winston Churchill. Added to this, in 1942, Rebecca West published a bestselling book titled Black Lamb and Grey Falcon – A Voyage Through Yugoslavia, which blackened his reputation even further.After the coup, Prince Paul, his wife and three children were taken into custody and handed over to the British, who deported them first to Greece, then to Egypt and finally to Kenya, where they arrived on April 28, 1941. They were billeted as political prisoners at Oserian, once the Moroccan-style home of the murdered Josslyn Victor Hay, Earl of Erroll, on the shores of Lake Naivasha, made famous in Michael Radford’s film White Mischief. By then, the house was in a state of total disrepair, prompting Princess Olga to describe it as “a complete nightmare”. Two guards manned the gates and they were under surveillance, isolated in the countryside over 100 kilometres from Nairobi. Finally, three years later, thanks to the intervention of General Smuts, their reclusion ended and the family was able to move to South Africa, where they settled in a small house in Johannesburg.It was not, however, until 1949 that the family returned to Europe and settled in Paris. The ruling Yugoslav communist regime named Prince Paul an enemy of the state, banned him from returning to Yugoslavia and confiscated his property. Further tragedy struck when, in 1954, his younger son Nicholas was killed in a car accident. Nonetheless, from the time of his aunt Moïna’s death until he sold the estate, Prince Paul spent every year summer at Villa Demidoff, renewing old friendships like that with his neighbours, the Berensons. Art historian John Pope-Hennessy, once present at a summer luncheon at the villa, reported, “I found Princess Olga’s guttural manner rather disconcerting, but Prince Paul I liked from the beginning.” An avid collector, the prince loved to visit galleries and dealers, always looking for new additions to his paintings and other artworks, many of which he gifted to Serbia and the Serbian people.Never able to return to Yugoslavia during his lifetime, Prince Paul died in Paris on September 14, 1976, aged 83, and was buried in Lausanne, Switzerland. In response to a long campaign by his daughter and his loyal supporters, he was rehabilitated by Serbian authorities in 2011 and, on October 6, 2012, he was reburied in the family crypt in Oplenac, in central Serbia, with his wife who died in 1997, aged 94, and his son Nicholas. His other son Alexander, who had once been married to Princess Maria Pia, daughter of King Umberto of Italy, and his estranged wife, Queen Marie José, joined them when he was laid to rest there after his death in May 2016.
КНЕЗ ПАВЛЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ (1893-1976)
Аутор: мср Срђан Граовац, духа, аристократски интелектуалац, интелектуални аристократа, творац чувеног „Београда тридесетих“, велики државник, политичар, уметник, уметнички колекционар, заложник и заточник „европске културе“ у Србији и Југославији између два светска рата, бриљантни полиглота, дипломата, „чувар мира“ и опстанка Југославије, члан владарске династије, супруг, отац, али и „озлоглашени“, а данас „стидљиво рехабилитовани“ злочинац и „непријатељ народа“, све су ово описи једне личности изванредних способности, али и човека заборављеног од сопственог народа коме је служио до последњег животног даха. Можда би резиме описа туробног живота кнеза Павла Карађорђевића било најсврсисходније почети писмом његовог пријатеља и сарадника Часлава Никитовића. Писмо негдашњег министра у Влади Краљевине Југославије, Часлава Никитивића из 1967. године упућено кнезу Павлу Карађорђевићу који је у том периоду, у статусу емигранта, живео у Паризу, представља првокласно сведочанство о животу српске политичке емиграције расуте по свету након окончања Другог светског рата. Из овог обраћања можемо да закључимо да везе међу некадашњим сарадницима, упркос изгнанству у комe су живели, нису биле у потпуности прекинуте. Уочавамо, да они међусобно одржавају личне и пријатељске односе, али и контакте са другим угледним Србима у емиграцији. Наравно, препознајемо да их је на окупу одржавало нешто више од познанства и приватних интереса, а то је била заједничка забринутост за судбину српског народа у комунистичкој Југославији. Данас, пророчки звуче речи Часлава Никитовића који у том писму кнезу Павлу преноси своје виђење катастрофалног положаја српског народа у Југославији, при чему предвиђа сву ону трагедију коју ће Срби доживети деведесетих година XX века. Посебно издваја тешку ситуацију на Косову и Метохији, али и у Македонији, Босни и Херцеговини и у Хрватској. Бивши министар био је свестан да је у том моменту Јосип Броз Тито представљао главног кохезионог фактора „друге Југославије“ и да ће његова смрт неминово довести до распада земље, али је у исто време уочио чињеницу да српске политичке структуре у земљи, за разлику од других, нпр. хрватских или словеначких, немају адекватан одговор на могућност поменутог развоја догађаја. Никитовић је у писму замолио кнеза Павла да се распита у француским политичким круговима о деловању хрватских сецесиониста, као и да путем сопствених или „личних“ контаката изврши утицај на кругове француских политичких и интелектуалних елита како би исте покушале да заштите српске националне интересе у ситуацији евентуалног распада Југославије. Са данашње тачке гледишта, симптоматично је то да се ова преписка води између два некадашња значајна дужносника предратне Југославије. Дакле, личности које су од стране нових властодржаца у Београду биле проказане и осуђене као издајници и непријатељи народа, које су биле представници политичке и интелектуалне елите чија је имовина била конфискована, уз трајну забрану повратка у ту исту земљу. Међутим, показало се да само неколико деценија касније, а упркос озбиљним годинама својих живота, баш ти, остраковани ходочасници мученичког прогнанства, заправо се и даље интересују за афирмацију националних и егзистенцијалних интереса сопствене нације. Узевши у обзир дате околности настанка писма, постављамо питање због чега се наведени кореспонденти и даље интересују за поменута питања на која, уосталом готово и да нису више могли никако да утичу? Одговор је веома једноставан. Кнез Павле, Часлав Никитовић, Драгиша Цветковић и многи други предратни јавни делатници били су део тадашње српске националне елите. Представљали су елиту која је од обнове српске државности деценијама мукотрпно стварана, образована на престижним домаћим и страним школама и на тај начин припремана за обављање важних делатничких послова у развоју младе српске, а потом и југословенске државе. Управо су наведене делатнике из области политике и културе, послератни комунистички револуционари окарактерисали као „великосрпске хегемонисте“, „националисте“, „издајнике“, „непријатеље“, „квислинге“, „злочинце“, да би их на тим основама бесомучно прогонили до краја њихових овоземаљских живота. Раније поменуте конкретне личности и потписи, били су они срећнији заточници српске културе, науке, националне политике и генерално резултата свих националних успеха, јер су на време пронашли спас у бекству из сопствене земље. Међутим, упркос свему, они нису могли остати неми на судбину свог народа, јер су између осталог васпитавани и у духу одговорности према државним и националним интересима националног колективитета коме су припадали. Суштински, овде лежи разлог њиховог интересовања за прилике у Југославији. Изграђена национална свест и осећај одговорности налагали су им да, без обзира на тешкоће у личним егзистенцијалним судбинама и околностима, на првом месту воде рачуна о интересима сопствене нације и сопствене државе. На тај начин, дело ових заточника и заложника свеукупног развитка српске нације и државе остало је да живи и после краја њихових овоземаљских живота.
Међу најистакнутијим и најугледнијим личностима те српске елите у емиграцији, посебно место је заузимао кнез Павле Карађорђевић, вероватно најпросвећенији владар у историји српског народа, али истовремено и личност чија улога у трагичној судбини Краљевине Југославије и деценијама после његове смрти, озбиљно интригира академску и научну јавност, због чега се још увек воде неисцрпне полемике и у вези са и личним карактером ондашњег кнеза-намесника. Сплетом несрећних околности, Павле Карађорђевић је 1934. године постао кнез-намесник, односно нашао се на положају првог намесника у Намесништву Краљевине Југославије, које ће у наредним годинама владати земљом у име малолетног краља Петра II Карађорђевића, иначе Павловог братанца. Тачније, убиством краља Александра Карађорђевића, Југославија је остала без владара, а малолетни Петар без оца, па је аутоматски био активиран тестамент у коме је краљ Александар именовао свог брата од стрица и човека од највећег поверења за особу која ће чувати трон његовом малолетном сину. Међутим, ова најпознатија историјска улога, коју је кнез Павле успешно „играо“ све до кобног 27. марта 1941. године, у научним и анализама историјата дела поменутог српског и југословенског државника, неправедно је истакнута у првом плану, наспрам свих домета његовог духовно-уметничког и генија и приватног живота, што је у многоме и допринело стварању једне погрешне, малициозне и у сваком погледу срамотно лажне повесне слике о учинцима делатности најразборитијег српског владаоца у националној историји модерне Србије. Кнез Павле Карађорђевић био је праунук вожда Карађорђа, а син кнеза Арсена Карађорђевића, брата потоњег краља Петра I Ослободиоца и кнегиње Ауроре Павловне Демидове, чија је мати припадала чувеној руској племићкој породици Трубецкој. Кнез Павле је рођен 27. априла 1893. године у Санкт Петербургу, а велики део детињства и ране младости провео је одвојен од породице и родитеља који су се развели када је он имао само три године. Поменути развод и потоња одвојеност од најближих чланова породице, оставила је велики печат на карактер и слику тзв. „унутрашњег света“, одувек уметнички надареног југословенског владара. Биографи кнеза Павла, у првом реду његов зет Нил Балфур, бивши супруг кнежеве ћерке, кнегиње Јелисавете, опсервирајући бројне квалитете кнежеве личности и делатности, указују и на изузетно приметан осећај „усамљености“ у духовном профилу кнеза-Карађорђевића, а који је исти испољавао према својој околини. Несумњиво, кнез Павле поседовао је веома одмерен, рационалан и интелектуално узвишен карактер академски и класично образованог уметничког генија, али и природу истински отвореног, приврженог и пријазног човека, који је озбиљно схватао појмове породичне и супружничке одговорности и вредности неговања личних пријатељстава у животима појединаца. Па, откуд онда поменута „усамљеност“?
До почетка Првог светског рата, кнез Павле, углавном је живео под старатељством свог стрица, краља Петра I, али је велики део времена проводио и на имању Пратолино код Фиренце у Италији, које се налазило у власништву мајчине сестре Марије и њеног супруга Семјона Семјоновича Абамалека Лазарева. Заправо, након смрти мајке Ауроре 1904. године, Марија и Семјон су усинили Павла, који је њих и наследио након теткине смрти 1955. године. Управо, у току тих „фирентинских“ и „римских“ година живота у Италији и на бројним студијским путовањима кроз културне и уметничке престонице тадашње Европе (предузетим под изричитом едукативном иницијативом и надзором краља Петра Ослободиоца), кнез Павле је и стекао касније чувену наклоност према уметничком колекционарству, а истовремено постао је и страствени љубитељ уметности, како ликовне, тако и музичке. Пасионирано је читао класике светске књижевности, посебно Рилкеа, Флобера, Де Токвила, виртуозно је изводио клавирске композиције Шопена и Баха, а већ до своје 19. године, марљиво је студирао и научио четири страна језика (немачки, руски, француски и енглески). Истовремено, до почетка Балканских ратова обишао је готово све велике европске музеје, уметничке галерије, позоришта и биоскопе у Италији, Швајцарској, Француској и Великој Британији, којима се и у каснијим годинама упорно и радо враћао. Такође, у датом периоду, формирао је и своју прву приватну уметничко-књижевну колекцију артефаката, коју је чувао у поткровним деловима Старог краљевског двора на данашњем Андрићевом венцу у Београду, где је у времену после Мајског преврата имао своје приватне одаје. Нажалост, поменута колекција страдала је у аустроугарском бомбардовању Београда и Двора 1914. године. Када поменемо Мајски преврат из 1903. године, не можемо да заобиђемо епизоду насталу у радној соби, тада већ новог српског краља Петра I Карађорђевића, у Женеви, јуна те кобне године. Наиме, у посету новом краљу из Београда је допутовала делегација завереника која је учествовала у мучкој ликвидацији последњих Обреновића, како би о свим догађајима обавестила новопроглашеног владаоца. Десетогодишњи Павле случајно се тада нашао у радној соби свог стрица у Женеви, где је из прве руке чуо приповедања крвника и краљеубица, при чему су потресне сцене настале из наведених прича, а у визијама младог кнеза, остале стални пратилац његових бројних бесаних и кошмарних ноћи, па и самртне постеље у којој је први намесник Југославије бројио своје последње часе, када би се само понекад будио, уз гласне крике: „Не, немојте их убити, немојте их убити!“…
Након завршене Друге мушке гимназије у Београду, кнез Павле је школовање наставио на студијама у колеџу Христова црква на Оксфордском универзитету. Живот кнеза Павла у Британији до почетка Великог рата најбоље описује цитат једног познатог француског писца, амбасадора Пола Морана: …Кнез Павле је долазио у Лондон са жудњом да осети живот. Бледог лика као камелије у бутоњери његовог фрака и веома црне зализане косе. Цео свет је трчао за њим, мада је у то време на енглеском двору и у енглеском друштву било нешто негодовања против Србије. И мада су ова негодовања неколико месеци после Сарајева ишчезла у Енглеској, симпатија коју је инспирисао код свакога и свуда кнез Павле, доиста није била страна овој промени енглеског расположења. У Бакингемској палати, на руском балету, у француској амбасади, под краљевим шатором у Аскоту, кнез је обилазио, смешио се, играо, срећан да безбрижно проживи часове који су сада, мецима из револвера сасвим прекинути…. Уистину, кнез Павле, занесен идеалима и лепотом англосаксонске култутуре и правила понашања и живота, управо тада постао је „прави енглески господин“. Сате и дане је проводио у Британском музеју, па иако поменути биографи кнеза Павла тврде да је, управо душевна тескоба, настала под утицајем усамљености, нагонила његов интелект да утеху и пријатељство потражи у уметничким експонатима разних галеријских и музејских простора, није ли можда потреба за духовном храном, коју је проналазио у највишим дометима естетских експресија, била прави разлог кнежеве занесености артефактима лепоте којима је покушавао и успевао да оплемени своју усамљеничку душу и личност, али и да докучи све тајне њихове телеолошке и генеричке постојаности?! Први велики изазов у његовој младости био је прекид студија, у којима је неизмерно уживао, услед избијања Великог рата. Убрзо се вратио у Србију, да би се у чину коњичког потпоручника ставио на располагање Врховној команди. Почетком наредне године у Нишу је оболео од тежег облика хепатитиса, па и поред датих тешкоћа, за потребе српске владе у Италији и Великој Британији, а у интересу опстанка отаџбине која се налазила у безизгледној ситуацији, обавио је низ важних дипломатских мисија. Српска голгота и пакао острвa Видо, дубоко су потресли младог кнеза, а за судбину Србије у тим месецима недвосмислено је кривио „…Енглезе, који нису на време послали помоћ и појачање…“, како би катастрофа била избегнута. Након боравка на Солунском фронту у 1917. години, кнез Павле се наредне, завршне ратне године Првог светског рата, вратио на Оксфорд, где је наставио своје студије. Након окончања студија, где је стекао диплому историчара уметности, кнез Павле и у наредним годинама наставио је свој живот у Британији, где је оживео бројне „студентске, предратне контакте“, али и стекао нова пријатељства у највишим круговима британске аристократије и духовно-политичке елите. Иначе, у потоњим годинама, кнезу Павлу додељена је и диплома почасног доктора историје уметности на Оксфордском универзитету. Био је пријатељ војводе од Јорка, принца Бертија, потоњег краља Џорџа VI, друговао је и са Дејвидом, принцом од Велса, каснијим Едвардом VIII, али је био и истински миљеник њиховог оца, моћног и несмиљеног Џорџа V. Много летњих одмора провео је у дворцу Гланс у Шкотској на имању родитеља Елизабете, војвоткиње од Јорка, односно супруге његовог каснијег кума, а британског краља Џорџа VI.
Сходно свом рангу и пореклу, кнез Павле је за животну сапутницу пронашао жену изузетног родословног наслеђа и несвакидашње лепоте. На балу приређеном у његову част у палати леди Зије Вернер у Лондону, кнез Павле упознао је своју будућу супругу принцезу Олгу, ћерку принца Николе од Грчке и Данске, трећег сина краља Георга I од Грчке и велике војвоткиње Елене Владимировне од Русије, унуке сверуског императора Александра II. Сама кнегиња касније је записала да јој се југословенски кнез учинио доста стидљивим. Међутим, Павле се истински заљубио. Након венчања које је било уприличено у Београду, само дан након крштења сина-првенца краља Александра и краљице Марије, односно престолонаследника Петра, тачније 22. октобра 1923. године, млади брачни пар се настанио у Грасу на југу Француске, недалеко од Азурне обале. У браку су добили два сина: Александра (1924-2016) и Николу (1928-1954), рођене у Вајтлоџу у Енглеској и ћерку Јелисавету, рођену у Београду 1936. године. У другој половини треће деценије XX века кнез Павле се са породицом настанио у Југославији, првобитно у једној вили крај Бохињског језера, а потом у Београду. Од 1924. године, кнеза је почела да опседа мисао о оснивању једног музеја савремене уметности, какав није постојао у ондашњој Југославији. Циљ је био формирање колекције из области модерне уметности која не би обухватала предмете настале пре XIX века. Резултат тог напорног рада и то у време веома тешких политичких заплета у животу младе југословенске државе, био је оснивање Музеја савремене уметности у Београду 23. јула 1929. године, када је за директора установе постављен Милан Кашанин. Уз донације из приватних колекција (више од педесетак дела најпознатијих аутора модерних уметности) Ајвора Черчила, леди Емералд Кјунерд, сер Џозефа Давина, Бернара Беренсона (донатора једног Писароа), кнез је својим средствима куповао класике модерних уметничких дела и на тај начин попуњаво фондове и збирке поменуте претече каснијег Музеја Кнеза Павла. Почетком септембра 1933. године кнез Павле је именован за директора свих музеја у Краљевини Југославији. Мистичне нити филигрански изнијансираних особина и заточника уметности, можда и најбоље откривају саме речи кнеза Павла, изговорене у писму госпођи Бернара Беренсона, са којима је био у живој преписци у току већег дела свог живота: …Драга госпођо Беренсон, толико је љубазно од вас што сте ми послали своју књигу. Затекао сам је по повратку из Париза где сам провео више од месец дана и одмах почео да је читам. Чудно, али ваша књига ме не испуњава жељом да посетим земље које описујете, већ чини да чезнем за вашим домом, вама и Бернаром. Никад нисам волео фанатизам било које врсте, па и велика жеља за путовањем у ма како лепа места пре ме одбија него што ме привлачи… Како су ова времена тешка: човек из дана у дан не зна хоће ли се пробудити материјално упропашћен, како је тешко имати децу чија је судбина више него неизвесна. Моје једино упориште је уметност и она ми надокнађује многе ствари…. На основу уредбе Министарског савета Краљевске владе, 29. маја 1935. године, Историјско-уметнички музеј и Музеј савремене уметности спојени су у тада чувени Музеј Кнеза Павла који је своје седиште пронашао у комплексу Старог двора, тачније у згради данашњег Председништва Србије на Андрићевом венцу у Београду, а под руководством Милана Кашанина, на положају првог и јединог директора наведене установе. Након Другог светског рата, Музеј је затворен, колекције распарчане, а делови истих придружени су Народном музеју у Београду.
Од ране младости, кнез Павле је био „окружен пословима државне политике“. Без обзира што политика, као научно-дисциплинарна вештина није представљала његов превасходни изазов“, већ помињани образац личног односа према одговорностима које изискују посвећеност афирмацији државно-националних интереса, снажно су утицали на Карађорђевићев телеолошки мотив да наведене послове обавља са неподељеном пажњом, сличној делатностима које је исказивао његов рад у области уметности или уметничког колекционарства. Међутим, ниједан политички изазов до средине тридесетих година претходног столећа, није тако пресудно утицао на поменуту опредељеност, али и на животну и породичну судбину овог човека, као што је то био случај са монструозним убиством његовог брата од стрица, Витешког краља Александра I од Југославије 9. октобра 1934. године у Марсеју. Као што смо напоменули, након убиства активиран је тестамент умореног југословенског суверена, на основу којег је кнез Павле Карађорђевић, као личност од највећег поверења покојног краља, постао старатељ малолетног сина краља Александра, а наредног владаоца Петра II. Било је предвиђено да „чуваре трона“ до краљевог осамнаестог рођендана, у септембру 1941. године, представља колективни орган, Намесништво Краљевине Југославије, које је заправо преузело владарске ингеренције у земљи. Уз кнеза Павла Карађорђевића, као првог намесника и најутицајније личности у овом државном телу, налазили су се и др Раденко Станковић и Иво Перовић. Кнез Павле фактички је преузео владарске надлежности у земљи, коју ни краљ Александар Ујединитељ није могао до краја успешно држати на окупу. Добро сагледавши непобитне чињенице, да се два основна проблема која „нагризају и преостале делове здравог ткива од кога је била саткана “Прва Југославија“ налазе у нерешеним питањима међуетничких односа и положаја конкретних конститутивних националних заједница, а у корелацији са нефункционално устројеном платформом на којој је и почивала комплетна државноправна конструкција, са једне стране и кризе „версајског безбедносног поретка“ у оквирима међународних односа и положаја југословенске државе, са друге стране, кнез Павле је решавању поменутих изазова приступио са крајњим опрезом и „тактиком балансирања“. Не одбацујући идеју интегралног југословенства, кнез је предузео упорну потрагу за корисним модалитетима прекомпоновања државноправног уређења Југославије, при чему је намеравао да својим акцијама заштити државни устав и интегралност која је почивала на истом, али у оквирима поставке међунационалних односа где би хрватске сецесионистичке тежње биле, или у потпуности изоловане или неутралисане њиховим делимичним задовољењем. У циљу остварења првобитно усвојене стратегије „изолације хрватског сепаратизма“, кнез је пружио пуну подршку влади чувеног Милана Стојадиновића. Поменута политика је показивала извесне успехе, нарочито у погледу умањења степена незавидности међународног и међурегионалног положаја Краљевине Југославије после трагичне смрти краља Александра, а посебно у погледу југословенског отпора ревизионистичким аспирацијама „антиверсајски“ расположених држава у њеном окружењу. Унапређени су односи са Немачком, што је непосредно утицало на видно узмицање антијугословенске политике Мусолинијеве Италије, па и хортијевске Мађарске.
У датим, тешким политичким околностима под којима је био оптерећен међународни положај Југославије, кнез Павле се показао као изузетно вешт дипломата. Несумњиво, са израженим и опште познатим англофилским културолошким опредељењима, кнез је показивао искрене намере да код британских политичких елита оствари неопходан ослонац за своју земљу и народе и то у циљу заштите југословенске државне целовитости и њене одбране од потенцијалних и веома реалних непријатељских тежњи суседних великих сила, а посебно од тренутка када је аншлусом Аустрије, Немачки рајх постао „северни комшија“ кнежеве отаџбине. Прихвативши реалност успона моћи нацистичке Немачке и са одсуством јасне и недвосмислене подршке „сила заштитница версајског система безбедности“, а посебно Велике Британије, подршком кнеза Павла влади Милана Стојадиновића омогућен је приступ политици зближавања, нарочито у погледу привредне сарадње, са осовинским силама и њиховим савезницима у Европи. Са друге стране, лично од Геринга кнез Павле је добио чврсте гаранције да Немачка неће подржавати ниједну политичку активност у Европи, посебно на Балкану, која би угрозила суверенитет Краљевине Југославије. Кнез је непогрешиво предвидео развој политичких тежњи нацистичке Немачке, а непрестано је страховао од Мусолинијевих аспирација. Као изванредни стратег, уз пацификацију односа са Италијом, тесне привредне сарадње са Немачком, отклањањем несугласица са Мађарском и Бугарском, кнез је од Велике Британије више пута тражио подршку у погледу наоружања и помоћи за добијање кредита у Сједињеним Америчким Државама ради набавке неопходне логистичке и оружане опреме за Југословенску краљевску војску. Нудио је и повећање робне размене између две краљевине, али узалуд. Британски интереси нису нужно подразумевали и безусловну подршку опстанку Краљевине Југославије, већ су прикривеним подстицањем „антирежимских“ активности српске националне опозиције, а још више пружањем подршке групацијама хрватских сепаратистичких политичких организација, трудили се да у југословенској држави задрже „нужан степен“ анимозитета између два „осовинска тега“ на којима је комплетан државни организам и почивао, односно у интерактивним релацијама између хрватског и српског националног колективитета. Основна процена британске политике у датим инетерсима налазила се у схватању да би непрестаним одржавањем нестабилности југословенске државе, званични Лондон успешно контролисао политичке елите свих „пробритански расположених“ држава на Балкану. Из датог разлога, самостална и трезвена, а национално одговорна политика кнеза Павла, па и поред његових аглофилских политичких и духовних афинитета, крајем тридесетих година прошлог века, постала је неприхватљива за британске политичке кругове. У поменутом смислу, претходно је кнез Павле био наговорен да изнуди оставку Милана Стојадиновића и његове владе, како би формирањем кабинета Драгише Цветковића био отворен пут према политици „нагодбе“ са хрватским политичким, а истовремено сецесионистички и антирежимски расположеним елитама. На тај начин, политички дискурс активности кнеза Павла био је усмерен према остварењу поменуте политике „делимичног задовољења“ хрватских националних интереса, што је резултирало „јаловим“ споразумом Цветковић-Мачек и формирањем Бановине Хрватске у оквирима Југославије. Показало се да тај споразум није решио ниједан горући државноправни проблем, али је отворио неколико нових. Уосталом, наведени споразум је био одбачен од свих политичких елита засебних националних корпуса у земљи.
Одувек крхко поверење у политичке визије и делатности кнеза Павла, у британским политичким и круговима, озбиљно је доведено у питање после четвородневне спектакуларне посете југословенског првог намесника и кнегиње Олге Хителеровој Немачкој у јуну 1939. године. Без обзира што је тада успешно одолео притисцима немачког вође, предузетим у циљу наговарања кнеза да пружи подршку политичком и војном пакту са Рајхом и упркос чињеници да су одмах после посете Берлину, Павле и Олга отпутовали у Лондон, где је кнез-намесник од стране краља Џорџа VI одликован највишим британским одликовањем, Орденом подвезице, од стране британских кругова, политичка судбина југословенског кнеза била је запечаћена. Све до 1941. године, понекад отворено, а често прикривено, британска влада вршила је непрестане саботаже великих напора кнеза Павла, предузиманих у циљу набавке наоружања за југословенску војску. Није помогла ни тајна мисија Давида Албале, повереника и пријатеља кнеза Павла, кога је лично први намесник послао у САД, не би ли овај, у јеврејским утицајним круговима постигао остварење интереса нужних за постављање ефикасног система југословенске војне одбране. Застрашујући куриозитет представља чињеница, да су комунисти у својим опскурним „квалификацијама злочина“, кнеза Павла оптужили, управо за „саботажу наоружавања и припреме земље за рат“! Након избијања Другог светског рата, а посебно од краја 1940. године и уласка Мађарске и Румуније у наведени савез осовинских сила, притисак на кнеза Павла да Југославија учини исти корак, постао је неподношљив. У јануару 1941. године, кнез Павле је чак намеравао да поднесе оставку, како би избегао евентуалну, личну улогу у датом подухвату, али је од стране сарадника био одговорен од поменутог корака. У грозничавим покушајима да задржи пријатељски однос са британском владом Винстона Черчила, а истовремено очува мир и избегне агресију фашистичких држава на Југославију, првих месеци 1941. године кнез Павле је покушавао да приволи званични Лондон да његовој земљи пружи конкретну подршку у наоружању, људским војним ресурсима и непосредној одбрани граница његове државе. Све што је кнез добио од Черчилове владе био је савет да југословенска војска предузме превентивни напад на италијанске снаге у Албанији, како би исте поразила и пуком отимачином ратног плена, домогла се преко потребног оружја за своје снаге. Бесрамнију „савезничку препоруку“ у историји ратовања свих цивилизација до данас, вероватно није доживела ниједна војска или држава на свету. У поменутим околностима, кнез је напокон „преломио“ крајем марта 1941. године и донео једину могућу одлуку. Председник владе Драгиша Цветковић потписао је Протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту у Бечу 25. марта 1941. године. Сам уговор је био веома повољан по интересе Југославије, јер је за југословенску страну нудио услове који до тада нису били понуђени ниједној другој балканској или средњеевропској држави-савезници Немачке. Југославија није морала да учествује у ратним операцијама земаља Тројног пакта, није имала, чак ни обавезу да осовинским војним снагама омогући безбедан пролаз путем коришћења југословенске мреже, итд. Опис догађаја који су уследили у ноћи између 26. и 27. марта те године препустимо речима Хјуа Далтона.
Из писма Хјуа Далтона, начелника СОЕ (Одељење за специјалне операције енглеске тајне службе) за Југославију, упућеног из Београда 28. марта 1941. Винстону Черчилу, сазнајемо детаље енглеске акције: …Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успели смо да образујемо и резервни фонд од 16 милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру протувредност за уложени новац… Благодарећи овом новцу наши агенти су били у могућности да одржавају пријатељске везе са главним Југословенима расположеним против Сила осовине (као што су Тупањанин из Земљорадничке странке и Илија Трифуновић Бирчанин из Народне одбране), а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да се пружи отпор. Уствари, из трећег прилога ће вам бити јасно да је пуч у великој мери Трифуновићево дело, а да је стварну политичку подршку изван старе Владе пружила Српска земљорадничка странка – главни инструмент наше политике, која је (као и Народна одбрана) на нашем платном списку… Такође, британски агент Мастерсон извештава: … У вези са изведеним пучем, данас сам добио следеће информације… Радоје Кнежевић, професор из Београда, члан Извршног одбора Демократске странке, са којим сам, отприлике пре шест недеља разговарао о могућности ширења пропаганде, изгледа да је разговарао са генералом Мирковићем и том приликом му предложио идеју о извођењу пуча. Пошто су ту идеју детаљно проучили, договорили су се да предложе генералу Симовићу да преузме руководећу улогу у подухвату. Он је на то пристао. Генерал Мирковић и професор Радоје Кнежевић су се тада обратили генералу Илићу. И он је пристао… Радоје Кнежевић има млађег брата Жику, мајора по чину, који је тада обавио разговор са многим капетанима, мајорима и потпуковницима. Са изузетком двојице-тројице, сви су прихватили игру. На земунском аеродрому је било спремно 300 авиона, а 16 противавионских топова и сви тенкови у Београду су били спремни за акцију. Симовић је издао наређење у два сата ујутру, када су напустили касарне на челу са Жиком који је био на челу свог коњичког батаљона… Одмах су заузели Министарство војске и Председништво Владе. Генерал Мирковић, Радоје Кнежевић и њихови помагачи су се у време извођења ових операција налазили у Земуну. У 2.30 стигло је обавештење да су сви витални пунктови заузети. У Управи града затекли су управника града како спава. Пробудили су га и одмах ухапсили… У четири часа ујутру Жика је отишао кући код Симовића, обавестио га да је операција изведена и одвео га у Министарство војске, где су га чекали генерал Мирковић и Радоје Кнежевић. Три хрватска министра су дошла у Министарство војске када их је генерал Симовић обавестио да удар није извршен против њих и да се положај Хрвата неће мењати….
Дакле, несумњиво, одавно припремани пуч, извела је британска обавештајна служба у сарадњи са својим, чак лоше плаћеним агентима у југословенској војсци и делу политичке јавности. Кнез Павле, који се у време пуча налазио на путу према Брду код Крања, заустављен је у Запрешићу, где је ухапшен и спроведен у Министарство војске у Београду. Након што је са осталим члановима Намесништва поднео оставку, одведен је у Бели двор, где је са кнегињом и троје деце добио само четири сата да се спакује и напусти Београд. Уследиле су потресне сцене опроштаја од краља Петра, који је у међувремену проглашен за пунолетног владара Југославије са пуним капацитетом ингеренција, након чега је породица кнеза Павла укрцана у воз на топчидерској станици, а потом послана на пут према Атини. Приликом уласка у воз, осврнувши се последњи пут према окупљеној војсци на станици, краљ је постресним гласом изговорио тужне, али пророчки значајне речи: Сироти мој народ!… Уследио је пут у Атину, где је породица предата на старање британским властима, које су исту интернирали прво у Египат, а одатле у тегобно заробљеништво у беспућима џунгле британске колоније Кеније, на обалама дивљег језера Ниаваша. Кућа у којој је кнез Павле са породицом живео у тим годинама британског заточеништва била је потпуно запуштена и изложена деловању непредвидиве и опасне афричке флоре и фауне. Породица је имала статус заробљеника и у одређеној мери блажи кажњенички третман у британском систему колонијалне казнене политике. Из писма кнеза Павла свом пашеногу Џорџу, војводи од Кента (супругу Олгине сестре Марине), иначе кнежевом веома блиском пријатељу, можемо да закључимо у каквом материјалном и душевном стању су британске власти држале носиоца енглеског „Ордена Реда витеза подвезице“ и његову породицу тих година бруталног заточеништва: …Зашто су морали да нас протерају у ову пустињу, где нема ни цркве, ни апотекара, зубара, фризера? Ти који ме познајеш, схватићеш шта за мене значи то што ме сматрају непријатељем Енглеске…. Личним залагањем кнегиње Олге и њене сестре, војвоткиње од Кента, породици кнеза Павла је омогућено да 1943. године добију донекле блажи заробљенички третман, овог пута у Јужној Африци, тачније Јоханесбургу.
Након завршетка рата, у британској штампи појавили су се отворени захтеви да се кнезу Павлу суди, као нацистичком злочинцу у Нирнбершком процесу. Некако, у исто време, једнаке захтеве савезничким земљама Антихитлеровске коалиције, упутиле су и власти комунистичке Југославије, као и Јосип Броз Тито – лично. Фамозна „Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ Демократске Федеративне Југославије, 17. септембра 1945. године прогласила је кнеза Павла Карађорђевића за „ратног злочинца и народног непријатеља“, а на основу ове одлуке кнезу и члановима његове породице конфискована је сва покретна и непокретна имовина у Југославији, док је њима био трајно забрањен слободан повратак у земљу. Тако се кнез Павле нашао на списку ратних злочинаца под бројем 3028. Следећи, под бројем 3029 био је Карахметовић Јусуф, добровољац у албанској муслиманској СС легији, из Берана, муслиман, а до њега, број 3030 био је Каракаш Јозо, усташа, са сталним боравиштем у Брињу, Хрват по националности… Тек 1947. године, кнезу Павлу и његовој породици било је омогућено да се врате у Европу, када су се прво настанили у Монтреу у Швајцарској, а потом у Паризу. Продавши једну слику Ел Грека, „Лаокон и његови синови“ за 40 хиљада долара, која се налазила у Лондону, а била откупљена од стране кнеза још пре рата, породица је дошла у прилику да купи невелику кућу у улици Шефер, недалеко од Трокадера у Паризу, где је Павле живео све до смрти. Можда и највећа животна несрећа снашла је кнеза и његову породицу 1954. године, када је у саобраћајној несрећи живот изгубио његов син Никола. Нил Балфур је записао: „Породица се од овога никада није опоравила. Без Никија, који је тако добро разумевао свог оца, везе између родитеља и деце никада више нису биле као пре…”. Месецима после његове сахране кнез Павле је написао Беренсону: … Сезона је у пуном јеку, кажу, али ми не виђамо никога и више нам није до тога. Има ствари од којих се човек никада не опорави, па наставља да живи механички, јер мора да живи, али нема више ни сврхе ни жеља…. Његово краљевско височанство кнез Павле Карађорђевић од Југославије преминуо је 14. септембра 1976. године у Америчкој болници у Неију, поред Париза. Две деценије касније, тачније 1997. године, свет је напустила и кнегиња Олга. Заједно са сином Николом, били су сахрањени на гробљу у Лозани, одакле су њихови посмртни остаци ексхумирани и уз државне почасти положени у породичну крипту Маузолеја Цркве Светог Ђорђа на Опленцу 2012. године. Кнез Павле званично је рехабилитован одлуком суда 2011. године, а кнегиња Олга 2013. године. Српски кнез, који је на олтар отаџбине, а за добробит народа коме је служио, положио и сопствени, неправедно нарушени углед и част, стоички је и „аристократски“ поднео своју судбину, а земљи за коју је живео, више није имао шта да пружи, осим болних суза које би, у тренуцима неиздрживе чежње, пролио када би у самотничким пролећним шетњама свог прогонства, помирисао тек „убрани струк босиљка“…
Prince Paul of Yugoslavia, also known as Paul Karađorđević (Serbo-Croatian: Pavle Karađorđević, Павле Карађорђевић, English transliteration: Paul Karageorgevich; 27 April 1893 – 14 September 1976), was Prince regent of the Kingdom of Yugoslavia during the minority of King Peter II. Paul was a first cousin of Peter's father Alexander I.Contents1 Early life2 Regent of Yugoslavia3 Exile4 Art collections5 Honours6 Ancestry7 References8 Sources9 External linksEarly lifePrince Paul of Yugoslavia was the only son of Prince Arsen of Serbia, younger brother of King Peter I, and of Princess and Countess Aurora Pavlovna Demidova, a granddaughter on one side of the Finnish philanthropist Aurora Karamzin and her Russian husband Prince and Count Pavel Nikolaievich Demidov and on the other of the Russian Prince Peter Troubetzkoy and his wife Elisabeth Esperovna, by birth a Princess Belosselsky-Belozersky.
Paul was educated at Christ Church, Oxford, where he was a member of the exclusive Bullingdon Club – a dining club notorious for its wealthy members, grand banquets and boisterous rituals. Cultivated[1] like his closest friends Prince George, Duke of Kent, and Sir Henry Channon,[2] his outlook on life was said to be British. Paul often said that he "felt like an Englishman".[3]
Channon called Paul "the person I have loved most".[4] A cultured and easy-going bon vivant who inspired much affection from his friends, Paul when not associating with the British aristocracy collected paintings by Monet, Titian and van Gogh.[5]
In 1923 he married Princess Olga of Greece and Denmark, a sister of Princess Marina, Duchess of Kent. King George VI, when Duke of York, was best man at his wedding in Belgrade.[6]
Regent of Yugoslavia
The standard of the Prince Regent
Garter-encircled Coat of Arms of Prince Paul of YugoslaviaOn 9 October 1934 Vlado Chernozemski assassinated Paul's first-cousin, King Alexander I of Yugoslavia, in Marseille in France, and Prince Paul took the regency, as Alexander had stipulated in his Will that on his death a council of regents chaired by Paul should govern until Alexander's son Peter II came of age.[7]
Prince Paul, far more than Alexander, was Yugoslav rather than Serb in outlook, and unlike Alexander, he was inclined much more toward democracy. In its broadest outline, his domestic policy worked to eliminate the heritage of the Alexandrine dictatorship's centralism, censorship, and military control, and to pacify the country by solving the Serb-Croat problem.[8] Paul wanted to achieve a Serb-Croat reconciliation, but also felt for a considerable period of time that he had the duty to hand over the kingdom to Peter more or less unchanged when he reached his maturity, and thus was unwilling to entertain constitutional changes.[9]
Through as Prince Regent, Paul possessed very broad powers, but he was much less inclined to exercise these powers, leading Yugoslavia in the years 1934-41 to be labelled "a dictatorship without a dictator".[9] Paul had been thrust into a position of power that he did not want by Alexander's assassination (which was why Alexander had chosen him in his will to serve as a regent, knowing he would never try to seize the throne from his son), and throughout his regency he gave the impression that ruling Yugoslavia was a burden to him.[9]
A French diplomat described Paul as a man whose "incontestable qualities of character, balance, and taste...Oxonian dilettantism and charm which he exercised on his visitors were useless in the present circumstances and in a country where arguments of might are the only ones which count".[10] Married to a Greek princess and intensely Anglophile and Hellenophile, Paul distrusted Fascist Italy and Nazi Germany, though the British historian D. C. Watt noted that Paul's "nerves tended to betray him under stress and that he was by nature inclined to yield to pressure rather than withstand it".[10]
The heavy losses taken by Serbia in World War I made Paul very averse to engaging in another war and led him to favoring neutralist policies despite Yugoslavia's alliance with France.[11] During the First World War, Serbia had proportionally taken the heaviest losses; one out of five Serbs who were alive in 1914 were dead by 1918.[12]
On 24 June 1935, Paul appointed Milan Stojadinović Prime Minister with a mandate to deal with the Great Depression and find a solution to the "Croat question".[13] Stojadinović believed that the solution to the Great Depression were closer economic ties with Germany, which had more people than what it could feed and lacked many of the raw materials necessary for a modern industrial economy.[13] As Germany needed both food and raw materials such as iron, bauxite, copper and manganese, Yugoslav exports of both agricultural products and of minerals to the Reich bloomed from 1935 onward, leading to an economic revival and to placing Yugoslavia in the German economic sphere of influence.[13]
Yugoslavia had signed a treaty of alliance with France in 1927, at a time when the Rhineland was still occupied by France, and during Franco-Yugoslav staff talks, it was promised that France would take the offensive into western Germany if Germany should start another war. As long as the Rhineland remained a demilitarized zone, there was always the possibility of the French launching an offensive into western Germany, which reassured Yugoslavia.[14] The American historian Gerhard Weinberg wrote that the demilitarized status of the Rhineland the treaty of Versailles had imposed was "...the single most important guarantee of peace in Europe" for as long as the Rhineland was demilitarized, it was impossible for Germany to attack any of France's allies in Eastern Europe without exposing itself to the risk of a devastating French offensive into western Germany.[15]
The remilitarization of the Rhineland on 7 March 1936 meant that Germany started building the West Wall along its border with France, which ended any hope of a French offensive into western Germany. On 15–20 June 1936, the chiefs of staff of the Little Entente (Romania, Czechoslovakia and Yugoslavia) met in Bucharest to discuss their plans now that the Rhineland was re-militarized.[16] The gloomy conclusion of the Bucharest meeting was that France was not a factor in Eastern Europe, and henceforward there were only two great powers in Eastern Europe, namely the Soviet Union and Germany, and the victory of either in another war would mean the end of their independence.[16]
Despite his pro-British and pro-French feelings, Paul believed in the aftermath of the remilitarization of the Rhineland that Yugoslavia needed to tilt its foreign policy towards Germany.[17] Likewise, the Hoare-Laval pact of 1935 and British attempts to improve Anglo-Italian relations such as the "Gentlemen's Agreement" of 1937 and the Easter Accords of 1938 caused Paul to believe the British were willing to sacrifice Yugoslavia for the sake of better relations with Italy.[17] Stojadinović, who openly admired Fascist Italy and Nazi Germany, made a major diplomatic push with the tacit support of the Prince Regent for better relations with the fascist states in the winter of 1936-37.[18]
Without informing France, Czechoslovakia or Romania, Stojadinović signed an agreement with Italy on 25 March 1937 that badly weakened the Little Entente.[19] Just before Stojadinović signed the treaty, Paul let the British minister in Belgrade, Ronald Campbell, know of what was being planned.[19] Paul seems to have believed that if Yugoslavia was seen as failing within the Italian sphere of influence, then this might prompt a British response to pull Yugoslavia in the other direction.[19]Prince Paul at the Edward Okuń exhibition in 1932In January 1939, Stojadinović had told Count Galeazzo Ciano of his wish to turn his Yugoslav Radical Union into the only legal party, saying he wanted to establish a fascist dictatorship that carries out a pro-Italian foreign policy "to find a balanced situation and security within the framework of the Axis".[20] At the same time, the Croat deputies in the skupshtina (parliament) called on foreign powers to intervene to give the Croats "liberty of choice and destiny", accusing Stojadinović of being a tyrant.[20]
On 4 February 1939, Paul dismissed Stojadinović as prime minister and at that point the Yugoslav tilt towards the Axis was stopped.[20] After dismissing Stojadinović, Paul rejected an Italian appeal to support the Italian annexation of Albania.[21] On 15 March 1939, Germany occupied the Czech half of the rump state of Czecho-Slovakia (as Czechoslovakia had been renamed in October 1938), turning it into the Protectorate of Bohemia and Moravia.[22] The fact that despite the way that Emil Hácha and the rest of the leaders of Czecho-Slovakia had endeavored to carry out a slavishly pro-German foreign policy, nonetheless saw the Reich extinguish its independence came as a considerable shock to Paul.[22]
Later, when the Italians did annex Albania on Easter weekend 1939, Paul declined to make a protest, which severely strained relations with Yugoslavia's Balkan Pact ally Turkey, which protested most vehemently against the annexation of a Muslim majority nation which the Turks had historically close ties with.[20] The Italian annexation of Albania led to Italy controlling both sides of the Strait of Otranto, and thus allowed the Italians to cut Yugoslavia off from access to the rest of the world.[22] On 12 May 1939, Britain and Turkey issued a joint declaration promising "to ensure the establishment of security in the Balkans".[23] As Paul was about to make a state visit to Italy, he found the statement from the Turkish ambassador in Belgrade suggesting that Yugoslavia work with Turkey in the spirit of the Anglo-Turkish declaration to resist any further Italian advances in the Balkans very poorly timed and made it clear that he wanted nothing to do with the Turkish proposal.[23]King Carol II of Romania with Czechoslovak President Edvard Beneš, Yugoslav regent Prince Paul, and Prince Nicholas of Romania in Bucharest in 1936.Paul backed a plan floated by the Turkish foreign minister Şükrü Saracoğlu for Bulgaria to join the Balkan Pact, and in a letter urged King Carol II of Romania to cede part of the Dobruja region as the price of Bulgaria joining the Balkan Pact.[24] In his letter, Paul stressed the importance of stopping Italy from gobbling up more Balkan nations, which required getting the Bulgarians out of the Italian sphere of influence (King Boris III of Bulgaria was married to the daughter of King Victor Emmanuel III of Italy).[24] He wrote that he wanted the Bulgarians "off my back" to allow the Yugoslavs and Greeks to focus on countering the Italians who were now building up their forces in their new colony of Albania.[24] Unlike the Hungarians, whom Paul felt would never abandon their claims against Yugoslavia, the Bulgarians were felt to be more tractable.[25]
After Germany and Italy, Hungary was the nation that Paul worried about the most as he noted that Danube river valley ran down from the Hungarian plain straight to Belgrade.[25] At the same time, Yugoslavia began staff talks with Greece with the aim of resisting an Italian invasion of either nation.[23] A major problem for Yugoslavia was the lack of modern weapons together with the money to pay for them.[26] Watt wrote that "Paul's tactics were aimed at winning credits and securing arms deliveries wherever he could, in Berlin, Paris or London".[26] After talking to Raymond Brugère, the French minister in Belgrade, the latter promised the prince regent that he would fly to Paris personally to lobby for Yugoslavia.[26]
On 29 June 1939, it was that announced that the Bank Seligmannn of Paris was going to make a loan of 600 million francs to Yugoslavia that was to be spent on weapons for the Yugoslav military.[26] The Germans had broken the Yugoslav diplomatic codes and were well aware of Paul's attempts to play off the Axis powers against the Allied powers to secure the best deal for Yugoslavia; Paul's salvation in 1939 rested with the fact that Germany was about to invade Poland and needed raw materials from Yugoslavia like bauxite and copper to keep the German armaments industry going.[26]
In 1939, Prince Paul, as acting head of state, accepted an official invitation from Adolf Hitler and spent nine days in Berlin. During his visit to Berlin, a massive effort was made to persuade Paul to not join the "peace front" that was meant to "contain" Germany.[26] Paul was greeted by Hitler at the train station in Berlin, was made the guest of honor at a reception and dinner at the Reich Chancellery, visited the Potsdam military base, saw a gala performance of Wagner at the Berlin opera, and reviewed two major military parades meant to impress upon him the power of the Reich.[26]
For the first part of his trip, Paul stayed at Bellevue Palace, an old imperial palace and then for the last three days, at Goring's estate at Carinhall.[26] Despite all the pomp, Paul during his visit to Germany repeatedly refused the demands made by his hosts to sign an economic agreement that would have turned Yugoslavia into a German economic colony or some overt pro-Axis gesture like pulling Yugoslavia out of the League of Nations and signing the Anti-Comintern Pact.[26][27]
The German foreign minister Joachim von Ribbentrop called Paul a "log" (a German slang term meaning somebody who is very stupid) while Hitler was very angry that despite all the lavish hospitality the only concession Paul made was to slightly readjust the exchange rate between the Reichmark and the Dinar.[26] In return for readjusting the exchange rate, Paul forced the Germans to finally deliver some of the aircraft that Yugoslavia had paid for in advance in 1938, but the Germans kept finding excuses not to deliver.[26]
While he was in Germany, Paul dispatched General Petar Pešić on a secret mission to Paris and London to find out what were the Anglo-French plans in the event of a war.[28] Pešić told Lord Gort of the British General Staff and French Marshal Maurice Gamelin that Yugoslavia would declare neutrality if Germany invaded Poland, but would be willing to enter the war on the Allied side the moment the Mediterranean and Adriatic seas came under Allied operational control.[28] Pešić argued that from the Allied viewpoint that Yugoslav neutrality could be advantageous in the sense that Yugoslavia at present could not stop the German Wehrmacht from occupying the country if Hitler so desired, which would allow the Germans to exploit all of the crucial raw materials of Yugoslavia whereas if Yugoslavia remained neutral and entered the war when the Allies could support her, then those raw materials would be permanently denied to the Germans.[28]
Pešić found that the French, who preferred that fighting take place in anywhere but France, were far more interested in having Yugoslavia enter the conflict if the Danzig crisis should lead to a war than the British.[28] From Marshal Gamelin he learned the French were already planning on having the Army of the Levant commanded by Maxime Weygand land at Thessaloniki to march up the Balkans to link up with the Yugoslavs and the Romanians to aid the Poles.[28] In May 1939, Yugoslavia changed its diplomatic codes, which stopped both the Italians and Germans from reading the Yugoslav codes.[29] The same month, when the Romanian Foreign Minister, Grigore Gafencu, visited Belgrade, Paul spoke to him of his wish for both Yugoslavia and Romania to have closer ties with Britain.[29]
Despite repeated pressure from both the German and Italian ministers in Belgrade, Paul refused their demand that Yugoslavia leave the League of Nations as a symbolic move to show that Yugoslavia was now associated with the Axis states.[30] As Germany and Japan had both left the League of Nations in 1933 while Italy had left the League in 1937, the Axis powers always attached immense symbolic importance to having other nations leaving the League as showing diplomatic alignment with them.[27]Beli dvor in Belgrade, Paul's residenceIn June 1939, Paul warned the American ambassador to Yugoslavia that the Forschungsamt (research office - German cryptanalytic intelligence agency) was reading all of the diplomatic cables going into and out of Belgrade, including the American ones, and the ambassador should be careful what information he cabled back to Washington.[29] On 15 July 1939, Paul left Belgrade to visit London with a stop over in Paris to see Pešić.[29]Prince Paul and Princess ElizabethFrom Pešić, Paul learned that he had the impression that on one hand, the French were keen to start a second front in the Balkans in the event of war while on the other hand that the French Navy would play only a defensive role, guarding convoys from Algeria to France. In London, Paul advocated that Britain launch a "preemptive war" against Italy, saying that if Italy were knocked out, then Yugoslavia would definitely move closer to Britain.[29] Paul ordered that the Yugoslav National Bank's gold reserves be transferred to London as a sign of his faith in Britain.[29]
He told his British hosts that Yugoslavia was not ready to join the "peace front" yet, but was moving in that direction.[29] Paul also told the Foreign Secretary, Lord Halifax, that he would use his influence with the more hesitant Balkan Pact nations, namely Romania and Greece to try to bring them into the "peace front".[29] During the same visit, he was installed as a Knight of the Garter, the most important British order of chivalry, by King George VI, which greatly offended Hitler, who complained that Paul's heart was with the British.[29]
During his talks with Lord Halifax in London, Paul received elusive replies to his demands for a British "preemptive war" against Italy as Paul contended that as long as the Regia Marina existed, there was always the possibility of Yugoslavia being cut off from Britain and France.[30] Both the Prime Minister, Neville Chamberlain, and Lord Halifax regarded Italian leader Benito Mussolini as the more moderate and reasonable of the fascist leaders who despite signing the Pact of Steel in May might still be "peeled off" from his alliance with Germany.[30]
Fearful of being cut off, Paul advocated to Halifax that if Britain ended up declaring war on Germany as a result of the latter invading Poland, then Britain should immediately launch air and naval attacks to destroy the Regia Marina and the Regia Aeronautica regardless if Italy was neutral or not.[30] It was Paul's belief that even if Mussolini declared neutrality at first that it was inevitable that he would come into the war on Germany's side at some point.[30] Paul very much wanted an Anglo-French landing at the Greek city of Thessaloniki in the event of war as he believed that this was the only way that Yugoslavia could resist a German invasion.[31]
Paul also expressed his hope that the British would include the Soviet Union the proposed "peace front" as the best way of deterring Germany from invading Poland.[30] At the same that Paul was visiting London, the Yugoslav minister of finance Vojin Đuričić was in Paris where he signed on 14 July an agreement with the Premier Édouard Daladier for France to sell Yugloslavia anti-aircraft guns, trucks, howitzers, anti-tank guns, machine guns, tanks and tank transporters.[28]
As the Danzig crisis pushed Europe to the brink of war, Vladko Maček of the Croatian Peasant Party became convinced of the necessity of "throwing a bridge across the abyss which separated Serb from Croat".[20] Paul supported Prime Minister Dragiša Cvetković's efforts to reach an understanding with Maček, as despite his wish to hand over Yugoslavia unchanged to King Peter when he reached his majority, he felt that an end to the Serb-Croat dispute was the best way to allow Yugoslavia to survive the coming storm.[32] On 20 August 1939, the Cvetković-Maček Agreement set up the Banovina of Croatia to be ruled by a ban (governor) responsible to the king and a sabor (parliament) in Zagreb.[33]
The central government retained control of the monarchy, foreign affairs, national defence, foreign trade, commerce, transport, public security, religion, mining, weights and measures, insurance, and education policy, but Croatia was to have its own legislature in Zagreb, with a separate budget.[34] The sprorazum (agreement) granted broad autonomy to Croatia, and partitioned Bosnia and Herzegovina as the government agreed to Maček's demand that all of the Croats in Yugoslavia should live under the authority of the Croatian banovina.[33]
The sprorazum was popular with moderate Croat opinion, but it was extremely unpopular with the Bosnian Muslims who objected to the partition of Bosnia-Herzegovina.[33] Likewise, the Serbian opinion was outraged by that the sprorazum had "abandoned" the prečani Serbs in Bosnia and the Krajina region to Croat rule.[33] The charge that Paul and Cvetković had "sold out" to the Croats with the sprorazum made them unpopular with the Serbs, and if it did not cause the coup d'état of 26 March 1941, certainly was the essential prerequisite for the coup.[35] Finally, the Slovenes demanded that a similar degree of autonomy should be granted to them.[33]
On 26 August 1939 as the Danzig crisis moved towards its climax, Paul in a letter to Lord Halifax once again urged that Britain launch a "preemptive war" against Italy if Germany should invade Poland.[31] The prince regent warned if Germany conquered Poland, then Italy would sooner or later enter the war, and if that happened, the Italian forces in Albania with support from Bulgaria would be used to threaten the other Balkan states.[31] Paul concluded in that case "a rot throughout the Balkans" would follow as the other Balkan states together with Turkey would turn towards Germany to protect them from Italy.[31]
Sir Ronald Campbell, the British minister in Belgrade in a cable to Lord Halifax wrote that Paul was "in the last stages of despair".[31] Halifax wrote on the margin on Paul's letter that he was suffering from manic-depression again.[36] Brugère, who very much liked Paul, proved more sympathetic, and in a dispatch to Paris urged that France land a force at Thessaloniki if Germany should invade Poland.[36] The French proved supportive of the idea of landing at Thessaloniki, but Allied strategy was determined by an Inter-Allied War Council, and the British were stoutly opposed to the French plans for a "second front" in the Balkans.[36]
The news of the Ribbentrop-Molotov Pact was an especially bitter blow for Paul as it ensured that the two strongest powers in Eastern Europe would be working together, and ended the regent's hopes of an Anglo-French alliance which might finally rid Yugoslavia of the constant Italian efforts to undermine national unity.[36] When the Second World War broke out in September 1939 with the German invasion of Poland, Yugoslavia declared its neutrality.[37] During the "Phoney War", Paul arranged for Yugoslavia to step up deliveries of copper to Germany in exchanges for promises that Germany would finally deliver arms that Yugoslavia had paid for in advance, but which the Reich kept finding excuses not to deliver.[38]
Germany also wanted that Yugoslavia not only refuse to join the British-inspired "peace front", but also formally align its diplomacy with the Axis powers.[22] In his sympathies, Paul preferred that France and Britain win the war, but he was markedly afraid of the Wehrmacht.[38] Paul repeatedly pressed for a revival of the Salonika Front strategy of First World War, arguing that if French and British forces landed at Thessaloniki, which would place them in a position to aid Yugoslavia, then he might lean more towards the Allied side.[38] During the Phony War, a popular, if erroneous rumor in Croatia that Paul was planning to enter the war on the Allied side and send Croat regiments to man the Maginot Line in France increased support for Croat separatism.[33]
On 25 March 1941, the Yugoslav government signed the Axis Tripartite Pact, with significant reservations, as three notes were appended. The first note obliged the Axis powers to respect the territorial integrity and sovereignty of Yugoslavia. In the second note the Axis powers promised not to ask Yugoslavia for any military assistance, and in the third they promised not to ask permission to move military forces across Yugoslav territory during the war.[39] Nonetheless, the signing of the pact did not sit well with several elements of the Royal Yugoslav Army. On 27 March 1941, two days after Yugoslavia had signed the Tripartite Pact, Yugoslav military figures with British support forcibly removed Paul from power and declared King Peter II of age.[40] German and Italian forces invaded the country ten days later.
Exile
Paul's coat of armsFor the remainder of the war, Prince Paul was kept, with his family, under house arrest by the British in Kenya. His sister-in-law the Duchess of Kent and her husband the Duke, appealed to Winston Churchill, hoping he would allow Paul and his wife, Princess Olga, to take refuge in Britain. However, Churchill rejected the request in no uncertain manner; he viewed Paul as a traitor and war criminal. After the Duke of Kent's death in 1942, Churchill relented to King George's insistence and allowed Olga to fly to London to comfort her sister–although without her husband, who had been extremely close to the late Duke.[41][42]
The post-war Communist authorities in Yugoslavia had Prince Paul proclaimed an enemy of the state, barred him from ever returning to Yugoslavia, and confiscated all of his property in Yugoslavia. He died in Paris on 14 September 1976, aged 83[43] and was buried at the Bois-de-Vaux Cemetery in Switzerland.
Princess Elizabeth, his only daughter, obtained information from the British Special Operations Executive files in the Foreign Office in London and published them in Belgrade, in the 1990 edition of the Serbian-language biography of her father. The original book Paul of Yugoslavia: Britain's Maligned Friend was written by Neil Balfour, the first was published by Eaglet Publishing in London in 1980.
Prince Paul was rehabilitated by the Serbian courts in 2011 and on 6 October 2012 was reburied at the family crypt of Oplenac, near Topola in central Serbia, together with his wife Olga and son Nikola.[44]
Prince Paul was the father of Princess Elizabeth, Prince Alexander, and Prince Nikola, and was the grandfather of the American author Christina Oxenberg and American actress Catherine Oxenberg.
Art collectionsPrince Paul, together with King Alexander I of Yugoslavia collected, donated and dedicated a large number of art works to Serbia and the Serbian people, including foreign masterpieces. There are especially significant Italian, French and Dutch/Flemish pieces. Most of the works are in the National Museum of Serbia, including work by artists such as Rubens, Renoir, Monet, Titian, Van Gogh, Paul Gauguin etc.
HonoursSerbian and Yugoslavian decorations Order of the Karađorđe's Star, Knight Grand Cross Order of the White Eagle, Knight Grand Cross Order of the Yugoslav Crown, Knight Grand Cross Order of St. Sava, Knight Grand CrossSerbian Service Medals Commemorative Medal of the Election of Peter I as King of Serbia Commemorative Medal of the Albanian Campaign Medal of the Serbian Red CrossForeign Honours Order of Carol I, Grand Collar Royal Victorian Order, Honorary Knight Grand Cross Order of the Garter, Stranger Knight Sovereign Military Order of Malta, Bailiff Grand Cross Order of the Elephant, Knight Legion of Honour, Knight Grand Cross Order of the Redeemer, Knight Grand Cross Order of George I, Knight Grand Cross Supreme Order of the Most Holy Annunciation, Knight Grand Cross Order of Saints Maurice and Lazarus, Knight Grand Cross Order of the White Lion, Collar Order of the Crown of Italy, Knight Grand Cross Order of the Golden Fleece, Knight[45] Order of Merit of the Kingdom of Hungary, Knight Grand Cross with Holy Crown and Collar[46] Order of St. Alexander, Knight Grand Cross in Diamonds[47]